Nekada si na internetu mogao da postaviš glupo pitanje i dobiješ pametan odgovor.

Danas možeš da postaviš pametno pitanje i dobiješ pedeset komentara ljudi koji nisu pročitali ni pitanje.

Negde između te dve krajnosti dogodila se zanimljiva promena.

Napravili smo najveću komunikacionu infrastrukturu u istoriji čovečanstva. Povezali kontinente, profesije, generacije i interesovanja. Omogućili gotovo svakome da objavi tekst, fotografiju, video, mišljenje ili ideju.

I onda smo počeli da razgovaramo sve manje.

Ne zato što nemamo šta da kažemo.

Naprotiv.

Nikada nismo imali toliko toga da kažemo. Samo sve ređe imamo kome zaista da odgovorimo.

Svi imamo mikrofon. Ko još ima vremena da sluša?

Otvorite bilo koju društvenu mrežu.

Neko upravo deli pet lekcija koje je naučio ove nedelje. Neko objašnjava zašto će veštačka inteligencija promeniti sve. Neko je otkrio revolucionarni način da bude produktivan. Neko je objavio fotografiju sa događaja na kojem su svi razgovarali o važnosti umrežavanja.

Ispod svega toga — aplauz.

Sjajno!

Bravo!

Odličan uvid!

Potpuno se slažem!

Ponekad imam utisak da smo internet pretvorili u jednu ogromnu konferenciju na kojoj svi drže predavanje, a niko nije kupio kartu da sedi u publici.

Naravno, karikiram.

I sam objavljujem tekstove, delim projekte i pokušavam da objasnim šta radim. Internet mi je godinama bio mesto na kojem sam učio, pronalazio saradnike, delio iskustva i gradio posao.

Nije problem u objavljivanju.

Problem nastaje kada objavljivanje postane zamena za komunikaciju.

Kada se pitanje postavlja samo zato što povećava broj komentara.

Kada se mišljenje ne iznosi da bismo ga proverili, već da bismo pokazali koliko smo sigurni u njega.

Kada svaki razgovor mora da ima pobednika.

I kada počnemo da merimo vrednost onoga što govorimo prebrojavanjem ljudi koji su kliknuli malo srce.

Mikrofon je sjajna stvar. Ali zajednica ne nastaje kada svima podelimo mikrofone. Nastaje kada počnemo da slušamo jedni druge.

Sećate li se interneta na kojem je bilo normalno ne znati?

Ne mislim da je internet nekada bio savršen.

Nije.

Bilo je besmislenih rasprava, loših saveta, neprijatnih ljudi i foruma na kojima je odgovor na svako pitanje bio: „Koristi pretragu.“

Ali postojalo je nešto što mi danas povremeno nedostaje.

Osećaj da je dozvoljeno učiti pred drugima.

Mogao si da napišeš da nešto ne razumeš. Da pokažeš nedovršen projekat. Da zatražiš pomoć oko koda koji ne radi. Da priznaš da si pogrešio.

Neko bi ti objasnio.

Neko drugi bi predložio bolje rešenje.

Treći bi se uključio jer ima isti problem.

A onda bi se, iz nekoliko običnih poruka, stvorila mala zbirka znanja koju bi kasnije pronašao neko četvrti.

Nije svaki razgovor bio koristan.

Ali korisni razgovori nisu morali da izgledaju impresivno.

Danas često imam osećaj da je potrebno da prvo postaneš stručnjak, izgradiš lični brend i pripremiš savršeno formatiranu objavu da bi smeo javno da kažeš nešto o svom poslu.

Kao da smo zaboravili koliko je važno izgovoriti:

„Ne znam. Ima li neko ideju?“

Možda je upravo to jedno od najzdravijih pitanja koje jedna tehnološka zajednica može da čuje.

Kada je svaka ideja postala sadržaj?

Zamislite da sednete sa prijateljem na kafu.

Kaže vam da već nekoliko nedelja pokušava da napravi aplikaciju, ali nikako da reši jedan problem.

Vi se zainteresujete. Pitate šta je probao. Otvorite laptop. Pogledate kod. Posvađate se oko pristupa. Naručite još jednu kafu.

Na kraju možda ne rešite ništa.

Ali obojica odete kući sa nekoliko novih ideja.

Sada zamislite istu situaciju u svetu u kojem svaki trenutak mora da se pretvori u sadržaj.

Fotografija laptopa.

Objava o važnosti saradnje.

Pet zaključaka sa sastanka.

Kratki video.

Haštagovi.

I obavezno pitanje na kraju objave: „A šta vi mislite?“

Nije loše dokumentovati ono što radimo. Naprotiv, volim kada ljudi otvoreno pokazuju proces stvaranja, uključujući neuspehe i pogrešne odluke.

Ali postoji razlika između toga da nešto radimo pa podelimo iskustvo i toga da nešto radimo prvenstveno zato što ćemo imati šta da objavimo.

Ta razlika ume da bude neprimetna.

A kada nestane, menjaju se i naši razgovori.

Više ne pitamo samo šta je korisno, zanimljivo ili tačno.

Počinjemo da pitamo šta će dobro izgledati.

Šta će privući pažnju.

Šta će izazvati reakciju.

I polako nam sadržaj postane proizvod, čak i kada smo prvobitno želeli da napravimo nešto sasvim drugo.

Algoritam nije naš neprijatelj. Ali nije ni naš prijatelj.

Lako je za sve okriviti algoritme.

Ipak, platforme rade ono za šta su napravljene. Pokušavaju da nam pokažu sadržaj koji će nas zadržati, zainteresovati i podstaći da se vratimo.

Ponekad nam tako pomognu da otkrijemo odlične ljude, korisne informacije i ideje do kojih drugačije ne bismo došli.

To ne treba potceniti.

Problem je što ono što privlači pažnju nije uvek isto što i ono što stvara razumevanje.

Kratka, samouverena tvrdnja često putuje brže od pažljivog objašnjenja.

Svađa može da proizvede više reakcija od iskrenog pitanja.

A naslov koji obećava revoluciju obično ima zanimljiviji početak od rečenice: „Pokušali smo nešto, još ne znamo da li radi.“

I tako se prilagođavamo.

Nekada svesno.

Nekada potpuno nesvesno.

Počinjemo da razmišljamo u naslovima. U kratkim porukama. U zaključcima koji moraju da stanu na sliku.

A stvarni problemi, posebno oni tehnološki, retko staju na jednu sliku.

Nekada im treba vreme.

Nekada im treba razgovor sa nekim ko se ne slaže sa nama.

Nekada im treba nekoliko neuspelih pokušaja.

Algoritam može da nam pomogne da pronađemo ljude. Ali ne može umesto nas da izgradi odnos sa njima.

I onda je stigla veštačka inteligencija

Kao da već nismo imali dovoljno sadržaja.

Sada možemo da proizvedemo još više.

Za nekoliko minuta možemo da pripremimo objavu, članak, prezentaciju, video-scenario ili čitavu seriju saveta o temi koju smo možda tek jutros počeli da istražujemo.

I to je, istovremeno, fantastično i pomalo apsurdno.

AI nam zaista može pomoći da jasnije razmišljamo, bolje pišemo, brže učimo i realizujemo ideje koje bi nam ranije bile nedostupne.

Koristim ga svakodnevno u razvoju svojih projekata.

Ali primećujem i jedan zanimljiv paradoks.

Dok tehnologija postaje sve bolja u generisanju odgovora, možda će najvredniji ljudi postati oni koji umeju da postavljaju dobra pitanja.

Ne ona pitanja koja služe da popune prostor ispod objave.

Nego pitanja koja nas zaista teraju da razmišljamo.

Zašto nešto radimo baš tako?

Šta smo pogrešno pretpostavili?

Da li je ovo rešenje korisno nekome osim nama?

Šta nismo razumeli?

Može li drugačije?

AI može da nam pomogne da istražimo odgovore.

Ali ne bih voleo da zbog njegove brzine izgubimo strpljenje za ljudsku radoznalost.

Jer ponekad je najvredniji deo razgovora upravo trenutak u kojem dvoje ljudi zajedno shvate da nijedno od njih nema odgovor.

I odluče da ga potraže.

Zajednica nije broj ljudi na spisku

Ovo je posebno zanimljivo kada govorimo o tehnološkim zajednicama.

Lako je napraviti grupu.

Otvoriti kanal.

Pokrenuti server.

Organizovati događaj.

Postaviti logo, napisati opis, pozvati ljude i objaviti da je zajednica počela sa radom.

Ali broj članova ne govori mnogo o tome šta se u toj zajednici zaista dešava.

Možemo imati hiljade ljudi koji nikada nisu razmenili nijednu korisnu ideju.

A možemo imati petoro koji su zajedno rešili problem, pokrenuli projekat ili pomogli nekome da napravi prvi ozbiljan korak.

Koja je od te dve zajednice uspešnija?

Zavisi šta pokušavamo da postignemo.

Ako nam je cilj vidljivost, možda prva.

Ako nam je cilj da se nešto promeni, verovatno bih više voleo da sedim za stolom sa ovih petoro.

Ne zato što su velike zajednice loše.

Već zato što pripadnost ne nastaje samim učlanjenjem.

Nastaje kroz iskustvo.

Kada ti neko odgovori na pitanje.

Kada te se seti.

Kada te pozove da učestvuješ.

Kada možeš da kažeš da se ne slažeš, a da razgovor ipak nastavi da postoji.

Kada imaš osećaj da nisi samo još jedan broj.

Možda nam ne treba još jedna platforma

Ovo je zanimljiva rečenica za nekoga ko upravo razvija novi sajt.

Znam.

Ali što više razmišljam o tome šta bi IT Komuna trebalo da postane, sve sam sigurniji da pitanje nije koje ćemo sve funkcionalnosti napraviti.

Naloge korisnika?

Profile?

Komentare?

Diskusije?

Događaje?

Sve su to mogućnosti.

Nijedna sama po sebi ne garantuje da će se dogoditi nešto vredno.

Možemo napraviti tehnički savršen prostor u kojem niko nema razlog da ostane.

A možemo početi od jednog dobrog teksta koji će nekoga navesti da se javi, postavi pitanje ili ponudi saradnju.

Zato mi je zanimljivije da krenemo od ljudi, nego od liste funkcionalnosti.

Od iskustava koja vredi podeliti.

Od problema koje vredi istražiti.

Od ideja koje još nisu dovoljno jasne da bi postale projekti.

Od ljudi koji žele nešto da nauče, ali ne znaju sa kim bi mogli da pokušaju.

Tehnologija će nam biti potrebna.

Naravno da hoće.

Ali ne želim da pomešamo infrastrukturu sa svrhom.

Sajt može da otvori vrata. Zajednica nastaje tek kada ljudi kroz njih prođu.

Manje savršenih objava. Više nedovršenih ideja.

Možda je to dobar početak.

Da ne čekamo uvek da nešto završimo pre nego što o tome progovorimo.

Da ponekad pokažemo i verziju koja ne radi.

Da ispričamo šta smo pokušali, umesto samo šta smo postigli.

Da priznamo da ne znamo.

Da pitamo nekoga ko ima drugačije iskustvo.

Da ne svodimo svaku razmenu mišljenja na slaganje ili neslaganje.

I da ne osećamo obavezu da svaki zanimljiv razgovor odmah pretvorimo u javni nastup.

Voleo bih da na IT Komuni bude mesta za takve stvari.

Za priče o projektima koji su uspeli i onima koji nisu.

Za ljude koji imaju iskustvo i one koji tek pokušavaju da ga steknu.

Za tehnologiju, ali i za ono što se događa oko nje.

Za razgovore iz kojih možda neće nastati viralna objava, ali hoće neka dobra ideja.

Možda čak i proizvod.

A možda samo nova perspektiva.

I to je sasvim dovoljno za početak.

Internetu ne nedostaje još sadržaja. Možda mu nedostaje malo tišine između dve rečenice.

Ne mislim da treba da prestanemo da objavljujemo.

Niti da napustimo društvene mreže, ugasimo telefone i vratimo se golubovima pismonošama.

Volim tehnologiju.

Volim mogućnost da svoje ideje podelim sa ljudima koje nikada nisam upoznao.

Volim kada otkrijem nečiji projekat, pročitam dobar tekst ili naučim nešto neočekivano.

Samo bih voleo da češće napravimo prostor i za ono što dolazi posle objave.

Za pitanje.

Za drugačije mišljenje.

Za objašnjenje.

Za zajednički pokušaj.

Za razgovor koji ne mora da ima savršen zaključak.

Jer možda nam ne nedostaje sadržaj koji će nas povezati.

Možda smo već povezani.

Sada bi bilo lepo da počnemo i da razgovaramo.

P. S. Ako si pročitao tekst i pomislio da se ni sa čim ne slažeš — odlično.

Bar imamo o čemu da pričamo.